O virusima, kao “savršenim parazitima”- sećanje na dr Anu Gligić

Pre tačno šest godina, kineski istraživači sekvencirali su genom virusa SARS-CoV-2 i 10. januara 2020. su taj nalaz podelili sa svetskom naučnom zajednicom. Bio je to sasvim nov, po prvi put izolovan virus iz inače poznate porodice koronavirusa, koji je decembra 2019. u kineskom gradu Vuhanu izazvao epidemiju zarazne bolesti naizgled slične gripu, i potpuno paralisao grad. Isprva preko Italije, virus je počeo da se širi Evropom, istovremeno i čitavom planetom. Već sredinom februara 2020, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je bolest izazvanu novim virusom zvanično nazvala COVID-19 (Coronavirus Desease), a 11. marta je proglasila pandemiju. S ciljem da se globalno stanovništvo vrati u koliko-toliko normalne životne tokove, u Kini, Velikoj Britaniji, Rusiji i SAD već krajem 2020. godine je započela vakcinacija stanovništva protiv COVID-19, prvim vakcinama koje su bile rezultat grozničave potrage vodećih svetskih istraživača za najefikasnijim i najbezbednijim modernim sredstvom imunizacije. 

Verovatno se sećate koliko nam je tada, gostujući u raznim medijima, svojim savetima i objašnjenjima pomagala doktor Ana Gligić, specijalista medicinske mikrobiologije i doajen jugoslovenske virusologije, koja je ovu pandemiju opisivala kao jednu od najvećih zoonoza koje su ikad pogodile svet, i koja nam je tada otkrivala i svet virusa uopšte. Dr Gligić nas je napustila pre godinu dana, 4. januara 2025. godine, u 91. godini, i ovaj post je sećanje na nju. 

Sasvim poseban oblik života

Pored mnoštva relativno bezazlenih virusa sa kojima se srećemo već hiljadama godina, ima i onih koji su kroz istoriju izazivali pandemije teških zaraznih bolesti, poput Španske groznice iz 1918, ili pandemije COVID-19, ostavljajući za sobom na milione ljudskih žrtava. Tu neverovatnu moć ovih nanometarskih organizama dr Ana Gligić je objašnjavala činjenicom da su virusi evoluiranjem dostigli najsavršeniji oblik energetskog parazitizma: sposobni su da “primoraju” ćeliju domaćina da svoj metabolizam preusmeri sa sopstvenog održanja ka stvaranju novih jedinki virusa, ne napuštajući je dok je potpuno ne iscrpu i unište. Virusi pritom parazitiraju samo u citoplazmi ili u jedru žive ćelije, a ponekad i u jednom i u drugom istovremeno. Razmnoženi, po izlasku iz uništene ćelije, nastavljaju da inficiraju nove ćelije, što uzrokuje oboljevanje napadnutog organizma. 

Dok svaka živa ćelija na našoj planeti sadrži dve nukleinske kiseline, DNK (dezoksiribonukleninsku) i RNK (ribonukleinsku), virusi sadrže samo jednu od njih, te se prema građi dele na DNK viruse, i RNK viruse. Na osoben način se i razmnožavaju, i to tako što nove jedinke formiraju od svoje RNK, a ne deobom, kao drugi mikroorganizmi. Nemaju sopstveni metabolizam, te ne mogu da se uzgajaju na veštačkoj podlozi, već isključivo u živoj ćeliji. Takođe, ima virusa sposobnih da kristališu, pa da se aktiviraju pod određenim uslovima. U najkraćem – virusi predstavljaju sasvim poseban oblik života za koji ne važi ništa od onoga što važi za druge mikroorganizme.

Neiscrpni prirodni izvori virusa

Virusi su tokom evolucije razvili afinitete da parazitiraju na određenim vrstama ćelija, te se prema histološkoj selektivnosti (tropizmu) dele na respiratorne (koji zahvataju disajne organe), neurotropne (sklone nervim ćelijama), enteroviruse (koji napadaju digestivni trakt), i viruse boginja (sa afinitetom prema epidermalnim ćelijama). Afinitet ih, pak, ne sprečava da napadaju i druge organe, te napad započinju u skladu sa tropizmom, ali su u uslovima smanjene imunogenosti napadnutog organizma skoro svi sposobni da dođu i do centralnog nervnog sistema (CNS – mozga). Ukoliko dopru do ćelija CNS, uzrokuju meningit (zapaljenje moždanih opni), ili encefalit (inflamaciju samog mozga), što može da bude fatalno.

Dele se, takođe, na biljne, animalne i humane viruse. Po načinu prenošenja i širenja, podeljeni su na respiratorne, koji se rasejavaju aerosolom (virus influence, na primer), na viruse koji se prenose hranom i vodom (polio, hepatitis A, i dr.), viruse koji se prenose kontaktom (velike boginje i neke hemoragične goznice kao što su Lasa, Marburg, Ebola, Krimska-Kongo hemoragična groznica, i dr.), te viruse čiji su prenosnici artropode koji sišu krv (komarci, krpelji, flebotomine, stenice) i kojih ima čak više od 500. Medicinska nauka je, naime, obradila i jasno definisala oko 1.500 virusa, od kojih više od 60 odsto ima zoonozni karakter, to jest zajednički su i za ljude i za životinje, ali je izolovala još najmanje 4.000 nedefinisanih i neklasifikovanih virusa čija uloga nije poznata.  

Najčešći prirodni rezervoari virusa su razne vrste divljih životinja, uglavnom glodari, ptice i insekti, u kojima se virus održava transovarijalnim prenošenjem (na potomstvo), tako da te takozvane prirodnožarišne infekcije nije moguće eliminisati. Ciklus održavanja virusa u prirodi se odvija tiho, ali ima i dramatičnih i tragičnih obrta koji se dešavaju kad se u njega uključi čovek ili neka domaća životinja. Posledica su manje ili veće epidemije ili epizootije (masovna oboljevanja životinja), koje mogu da odnesu mnoge ljudske živote, unište stočni fond i naprave veliku ekonomsku štetu. U prirodi je moguće – i to u bilo kom trenutku – da virus preskoči barijeru vrste, pa čak i više vrsta životinja pre no što dođe do njegovog preskoka na čoveka, i da se u tom procesu u potpunosti izmeni.  

Mutiranje nestabilnih RNK virusa

Za razliku od DNK virusa (variole vere, na primer) koji su relativno stabilni i uglavnom se ne menjaju, RNK koronavirusi, kojima pripada novi koronavirus SARS-CoV-2, imaju osobinu da lako, gotovo prirodno mutiraju (evoluiraju) prilikom umnožavanja.

Mutiranje virusa je posledica unutrašnjih faktora (reakcija organizma domaćina) i spoljašnjih uticaja (zračenja, zagađenja, klimatskih promena, preskoka barijere vrste…). Navedeni faktori izazivaju takozvane driftove (drift), male promene na virusnim DNK ili RNK lancima. Višegodišnjim akumuliranjem driftova može da dođe i do velikih promena, kao što su promene osobina virusa. Velike promene određuju strukturu ili “zapis” na lipoproteinskom omotaču virusa (kapsidi) – da li će virus da napada čoveka ili životinju, da li će da ih usmrćuje ili neće, i slično. Najveće promene, takozvani šiftovi (shift), nastaju rekombinacijama genetskog materijala virusa, koje se događaju u prirodi, ali se izvode i u laboratorijama. 

Jedan od primera mutiranja virusa u “prirodnoj pokretnoj laboratoriji” jeste “šift” virusa influence (gripa) u domaćoj svinji. Svinja, naime, oboleva od svinjskog gripa, ali može da oboli i od humane influence. Ako se, teorijski govoreći, dogodi da joj ptica selica donese i ptičji H5N1, a tome se pridruži i infekcija još nekim, možda konjskim gripom, među svim navedenim virusima može da dođe do razmene segmenata njihovih genoma. O broju mogućih kombinacija, odnosno mutacija, dovoljno govori podatak da je genom (RNK) virusa influence sastavljen od osam segmenata (kao i da ima 16 hemaglutinina i devet dosad dokazanih neuraminidaza). Virusne mutante ove vrste vrlo su opasne, ali se, srećom, u prirodi ne dešavaju često, i odvijaju se vrlo sporo. Smrtonosni ptičji grip dosad nije izvršio takvu mutantu – prenosi se sa ptice na čoveka, koga u većini slučajeva usmrti, ali se, srećom, zasad ne prenosi sa čoveka na čoveka. Svetska zdravstvena organizacija redovno prati šta se dešava sa virusom influence, i svi sojevi koji se u svetu izoluju šalju se na jedno mesto, gde se proučava i određuje sastav svake sledeće vakcine protiv sezonskog gripa. 

Borba protiv virusa

Po ulasku u organizam domaćina (kontaktom, respiratorno, hranom, ubodom insekta…), virusi se šire putem krvi i limfe. Do njihovog prvog razmnožavanja obično dolazi već na mestu ulaska, a potom nastavljaju put ka prvim limfnim čvorovima i dalje prema onim organima za koje imaju afinitet. 

Stvaranjem antitela, svaki zdrav organizam pokušava da eliminiše sve strano i štetno što se u njemu nađe. Jednom stvorena antitela koja su uspešno savladala neku infekciju naredni put će se, zahvaljuju memoriji ćelija, protiv istog napadača izboriti lakše i brže. Isti mehanizam deluje i u borbi protiv virusa: pri prvom susretu sa nekim od njih, organizam počinje da produkuje antitela, i ako u tome uspe, bolest će biti eliminisana. Ako, pak, broj virusnih čestica u cirkulaciji prevlada nad antitelima, nastupiće teško oboljenje sa posledicama kao što su paraliza, upala mozga i drugi invaliditeti. Uprkos tome, svaki zdrav i imunološki dobro pripremljen organizam može da se odupre svakoj infekciji – prema tvrdnji dr Gligić, čak i virusu variole.

Izuzetak su, međutim, neki virusi koji ostaju latentno prisutni u organizmu, poput poznatog virusa herpesa. Njegov gen se “primiri” u nervnim završecima, i svaki stres ga aktivira na ponovno razmnožavanje. Na specifičan način se ponašaju i takozvani retrovirusi, kojima pripada HIV (Human Immunodeficiency Virus), uzročnik AIDS-a, i drugi izazivači imunodeficijencije. Tražeći sve savršenije oblike parazitizma, oni su se specijalizovali da se ugrade u genom ćelije, u nukleinsku kiselinu, i da na taj način zapravo postanu deo organizma koji su inficirali, pa i deo njegovog imunološkog sistema. Posledice su takve da organizam jednostavno nema šanse ni da pokuša da se bori i da stvara antitela, jer ne prepoznaje bilo kakav strani infektivni agens. Štaviše, onesposobljen imunski sistem je plodno tle za dodatne infekcije najrazličitijim bakterijama i parazitima. 

Sam organizam se protiv virusnih infekcija bori proizvodnjom antitela i odbrambenih interferona, dok medicina to čini koristeći veštačku imunizaciju (vakcinaciju) i antivirusne lekove. Posebno je značajna prevencija, to jest vakcinacija, pogotovo kad je reč o virusima koji uzrokuju masovna oboljevanja i opasne bolesti. Kad je o terapiji reč, antivirusni lekovi uglavnom deluju tako što blokiraju sintezu virusne DNK ili RNK, inhibicijom određenih enzima, i tako sprečavaju razmnožavanje virusa. Ali, s ciljem da “presretnu” virus i da ga spreče da se širi na nova tkiva i nova mesta u organizmu, antivirotici deluju relativno bezbedno samo kad se virus nađe u cirkulaciji, van ćelije. U suprotnom, treba imati na umu i njihovu toksičnost, u smislu da delovanjem na ćeliju, dramatično oslabljenu prisustvom “savršenog parazita”, antivirotik i na nju može da deluje razarajuće. 

Van živog organizma, na viruse se može delovati toplotom, zračenjima, promenom pH vrednosti. Vrlo su termolabilni i, osim nekih izuzetaka, na temperaturi od 100 stepeni Celzijusa bivaju uništeni za minut, a na 55 stepeni za oko deset minuta. Razne vrste zračenja ih takođe eliminišu, te se laboratorije “čiste” od virusa upravo na taj način, tako što se tokom noći izlažu ultra ljubičastim zračenjima. Budući da virusima pogoduju isključivo neutralne pH vrednosti rastvora, mogu se uništiti dezinficijensima koji su bazni ili kiseli.

Napadi koronavirusa

Koronavirusi, nazvani po krunolikim “šiljcima” S (spike) proteina koje imaju na svojoj površini, velika su familija virusa koji mogu da se nađu i kod životinja i kod ljudi, i poznati su već decenijama. Kod čoveka su otkriveni sredinom šezdesetih godina prošlog veka, a pokazalo se da u humanoj populaciji izazivaju respiratorna oboljenja u rasponu od stanja sličnih blagoj prehladi, do težih bolesti kao što su Bliskoistočni respiratorni sindrom (MERS – Middle East Respiratory Syndrome), teški akutni respiratorni sindrom (SARS – Severe Acute Respiratory Syndrome), kao i COVID-19.  

Za simptome koje opisujemo kao “običnu prehladu” najčešće su odgovorne četiri grupe (četiri roda) poznatih humanih koronavirusa: HCoV-229E, HCoV-NL63, HCoV-OC43 i HCoV-HKU1 – koji su već dugo i dobro adaptirani na čoveka, te pri infekciji samo “protutnje” kroz ljudski organizam, uglavnom bez posledica. Ponekad se, međutim, dogodi da neki od koronavirusa, koji se javljaju kod životinja, evoluiraju, preskoče barijeru vrste i počnu da se prenose sa čoveka na čoveka, te se tako uvrste među nove ljudske koronaviruse. Upravo to je bio slučaj sa virusima SARS-CoV i MERS-CoV, kao i sa novim SARS-CoV-2. „Najnoviji“ koronavirus pripada istoj porodici virusa kao i SARS-CoV, koji je 2002. godine u kineskoj provinciji Gvandong izazvao epidemiju SARS-a, ali je vremenom evoluirao/mutirao, te ga ni kineski istraživači u decembru 2019. nisu odmah prepoznali. 

Sva tri pomenuta virusa (SARS, MERS i COVID-19) pripadaju rodu betakoronavirusa, koji obitavaju u slepim miševima, svojim prirodnim rezervoarima.  Prelaskom sa slepih miševa, kroz neke od prenosilaca kao što su divlje ili domaće životinje, na čoveka, koronavirusi mogu da se adaptiraju na novu vrstu ćelija, ali i da se ne prilagode pa da nestanu, kao i da postanu vrlo zloćudni. 

U slučaju SARS, utvrđeno je da su prenosioci virusa, sa slepog miša na čoveka, bile zaražene cibetke (vrsta divljih mačaka), a u slučaju MERS, 2012. godine, jednogrbe kamile. Kod pojave COVID-19, pretpostavka je da je prenosilac SARS-CoV-2 na čoveka bila neka od divljih životinja sa pijace u Vuhanu; po nekima, najverovatnije pangolin, iz roda ljuskara, čije su krljušti vrlo cenjene u tradicionalnoj kineskoj medicini. 

Epidemije SARS i MERS svojevremeno su izazvale veliku globalnu zabrinutost, između ostalog i zbog velike smrtnosti obolelih. Azijski SARS-CoV je bio letalan za oko 10 odsto obolelih – ali se nije adaptirao na čoveka i kroz lokalnu epidemiju je i nestao. Bliskoistočni MERS-CoV je za čoveka bio višestruko letalniji od SARS-CoV zbog toga što je, prema pretpostavci dr Gligić, prolaskom (“pasažom”) kroz ćelije kamile, koje su napadaču verovatno pružile veći imunološki otpor, u borbi za opstanak mutirao u opasniji soj koronavirusa. MERS je, naime, bio smrtonosan za više od 30 odsto obolelih, ali je, srećom, bio i nisko-zarazan, pa je relativno brzo stavljen pod kontrolu. 

Prve vakcine protiv COVID-19

Oboljenje COVID-19 je sve vreme imalo znatno manji letalitet od SARS i MERS – beležena je smrtnost između dva i tri odsto – ali je na početku pandemije veoma zabrinjavala kontagioznost (zaraznost) virusa koji izaziva ovu bolest, budući da je među ogromnim brojem zaraženih bio i srazmerno veliki broj obolelih sa teškom kliničkom slikom. Ipak, na temelju nekih od istraživanja započetih tokom epidemija SARS i MERS, više farmaceutskih kuća i na Istoku i na Zapadu – u Kini, Rusiji, Velikoj Britaniji i SAD – uspele su da relativno brzo razviju prve vakcine protiv COVID-19, sa relativno kratkim trajanjem zaštite, kao kod vakcina protiv sezonskog gripa; vakcinacija protiv COVID-19 započeta je već krajem godine u kojoj je pandemija i izbila. 

Ni jedna vakcina ne može garantovano da pruži stopostotnu zaštitu, ali može da stvori takozvani humoralni imunitet, koji obolelu osobu može da poštedi dugotrajne hospitalizacije ili letaliteta, kao i imunitet ćelija (“pamćenje” ranijeg kontakta sa neprijateljskim agensom), koji takođe može da zaštiti od progresije infekcije u oboljenje sa teškom kliničkom slikom. Mogući neželjeni efekti vakcine zavise od opšteg stanja organizma. Sve vakcine se, naime, projektuju za relativno zdravu populaciju kod koje se ne očekuju bilo kakve dramatične posledice, ali moguće je da posebno osetljive osobe, ili starije osobe sa hroničnim komorbiditetima, reaguju na neku od supstanci iz sastava vakcine kao što su konzervansi, stabilizatori i slično. Većina mogućih neželjenih efekata su, pak, prolaznog karaktera i ne umanjuju zdravstvenu dobit koju pruža vakcinacija.

U tom kontekstu treba dodati da neizbežno mora da se teži razvoju vakcina, kao jedinom sredstvu preventive, ali da je takođe očigledno da komercijalizacija farmaceutske industrije može da kompromituje tu ideju. Tokom pandemije COVID -19 to su nedvosmisleno pokazala reagovanja javnosti, koja je u nekim slučajevima sumnjala u kvalitet, proveru i opravdanost proizvodnje nekih od ponuđenih vakcina. 

Epidemije u okviru pandemije

Koronavirus je, tokom pandemije 2020/2023,  u nekim delovima sveta imao određene “pasaže”, i mutirao je, povremeno se pokazujući kao iznenađujuće virulentan i patogen, i neverovatno dugo održiv u spoljašnjoj sredini. I naši stručnjaci sa Specijalističkog veterinarskog instituta u Kraljevu, predvođeni dr M. Šeklerom, samo su od marta do decembra 2020. sekvencirali oko 150 varijanti izmenjenog virusa sa naše teritorije – među više od 100.000 varijanti globalno, koliko ih je u ovoj pandemiji sekvencirano – ali na našem tlu tada nisu nađene velike ili značajne mutacije virusa. 

Jedna od prvih mutacija virusa u Evropi, koja je dovedena u vezu sa “drugim talasom” pandemije u oktobru 2020, otkrivena je početkom leta te godine na severu Španije, u ruralnoj oblasti gde su poljoprivrednici imali dodira sa poljskim glodarima i krznašicama. Nova uzbuna usledila je u avgustu i Holandiji, Danskoj, i još nekolicini zemalja u kojima se divlja životinja kuna (vizon, ili vidrica) uzgaja radi eksploatacije dragocenog krzna, nerca. Nakon što je na stotinama farmi ove profitabilne krznašice otkrivena pojava još jednog mutiranog soja SARS-CoV-2, holandske vlasti su, u strahu da bi on mogao da pređe na ljude i pokrene i “treći talas” pandemije, tada usmrtile više od milion kuna. Iz istih razloga, kao i zbog bojazni da bi novi soj koronavirusa mogao da utiče na efikasnost tada buduće vakcine protiv COVID-19, vlada u Danskoj je početkom novembra naredila eutanaziju svih 17 miliona gajenih kuna u zemlji. Ta drastična mera je, uzgred budi rečeno, dovela do krize tamošnje vlade i ostavke ministra poljoprivrede, budući da je Ministarstvo zdravlja Danske u međuvremenu saopštilo da se mutirani soj koronavirusa najverovatnije “ugasio”. Polovinom decembra 2020, na jugu Engleske su registrovani novozaraženih jednom varijantom virusa koja je bila definisana kao skup čak 17 virusnih mutacija, a gotovo istovremeno su i južnoafrički stručnjaci otkrili novi soj, sa oko 10 do 20 mutacija kojih nije bilo pre septembra 2020.  Krajem 2020. je takođe bilo saopšteno da novi koronavirus mutira sporije u poređenju sa sezonskim gripom. 

Sva ta dešavanja su za dr Gligić bila potvrda teze da ni SARS-CoV-2 nije u ljudskoj populaciji našao svoje prirodne ćelije u kojima dugo može da se održava – to jest, čovek nije njegov prirodni supstrat – pa je prenošenjem sa osobe na osobu počeo da gubio patogenost, i povlačio se; slučajevi navodno ponovnih zaražavanja virusom SARS-CoV-2 kod jedne te iste osobe, koji su beleženi tokom pandemije, kao i “novi talasi” ili “pikovi” pandemije, najverovatnije da su bili nove infekcije. U najkraćem – događale su se epidemije u okviru pandemije. 

Život sa (korona)virusima

Pre ili kasnije, svaka epidemija/pandemija samu sebe “uguši”. Zloglasna “Španska groznica”, izazvana virusom influence tipa A, trajala je oko dve i po godine i odnela je ogroman broj ljudskih žrtava, ali se ona dogodila pre više od jednog veka (1918/1920.), i to u posebno teškim uslovima, u završnici Prvog svetskog rata. Danas, u 21. veku i u mirnodopskim uslovima, svet treba da je opremljeniji mehanizmima za savladavanje pandemije. Uprkos tome, i pandemija COVID 19 je trajala znatno duže no što se moglo očekivati, najverovatnije zbog enormnog povećanja međunarodnog saobraćaja i opšte mobilnosti ljudi.

U okolnostima pandemije, prevashodni cilj je da se, uz pomoć vakcinacije, ljudi vrate normalnom životu i uobičajenim privrednim aktivnostima, a da se na osnovu iskustva sa pandemijom, i saznanjima o virusu, pažljivo prate i “gase” krizna epidemiološka žarišta. Za detaljno upoznavanje novog koronavirusa možda je potrebno još neko vreme, ali je već izvesno da on neće biti iskorenjen, to jest da nikad neće nestati iz okruženja. Priorodnožarišne virusne infekcije su, naime, veoma teške za ispitivanje, zahtevaju mnogo vremena, i još su teže za iskorenjivanje. Štaviše, ne mogu u potpunosti da budu iskorenjene dok same ne nestanu u prirodi. Zato je prvi zadatak bio da se pandemija zaustavi, pa da se zatim nastavi rad na razvoju vakcina, moguće i sezonskih (kao za epidemije sezonskog gripa), pa i klasičnih vakcina koje bi mogle da obezbede trajni imunitet. Po svoj prilici, već se potvrđuje da će se SARS-Cov-2, s obzirom na prirodnožarišni izvor infekcije, javljati sezonski, ili na svakih nekoliko godina, a moguće je da će biti endemičan, to jest da će se pojavljivati u lokalnim žarištima, gde će lako moći da se kontroliše. Sa dosadašnjim iskustvom, zdravstvene službe će lokalna žarišta brzo moći da saniraju.

Upozorenje za budućnost

Pandemija COVID-19, koju je dr Gligić označila kao jednu od najvećih zoonoza koje su pogodile svet, na alarmantan način nas je podsetila na činjenicu da dolazak u dodir sa divljim životinjama – korišćenjem mesa divljih životinja u ishrani, u alternativnoj ili narodnoj medicini, uzgajanjem zbog krzna, i drugih motiva – predstavlja rizik za infekciju i oboljevanje. Takođe, zoonoze su kompleksan problem koji zahteva multidisciplinarni pristup, odnosno saradnju stručnjaka humane i veterinarske medicine, kao i promišljenu ekološku strategiju, i sistemski pristup; reč je, naime, i o čitavoj paleti tema, od higijene i životnog standarda, do klimatskih promena. Stručnjaci u svetu se time bave, upozoravaju i pripremaju se na ovu opasnost, ukazujući na značaj primene najviših zdravstvenih i ekoloških standarda. Ne tako davne prethodne epidemije i/ili pandemije u XX veku – Marburg hemoragijska groznica, Papatačijeva groznica, Lasa groznica, variola vera, ebola, i druge – bile su upozorenje da zoonozne patogene treba otkrivati, pratiti i stavljati pod kontrolu. 

U vreme kad je dr Gligić bila istraživač Instituta za virusologiju, serume i vakcine “Torlak”, od šezdesetih do devedesetih godina prošlog veka, ovaj naš Institut bio je deo mreže laboratorija u 30 zemalja koje su obavljale odgovarajuća istraživanja, u vezi sa otkrivanjem, praćenjem i kontrolom patogena. Srbija je tokom devedesetih godina za neko vreme izgubila korak sa svetom, ali su drugi međunarodni istraživači, samo u periodu od 2009. do 2019. godine, izolovali 940 novih virusa koji nas “vrebaju” iz prirode. Prema podacima SZO i američkih CDC (Centara za kontrolu i prevenciju bolesti), u životinjama je i još nekoliko poznatih koronavirusa koji dosad nisu prešli na ljude, a verovatno će ih biti otkriveno još, budući da se medicinski nadzor unapređuje u celom svetu. 

Za dr Anu Gligić, vrsnog profesionalca, istraživača, autora brojnih naučnih radova, i u svetu vrlo cenjeno ime u oblasti virusologije, novi koronavirus bio je samo još jedan u nizu jedinstvenih mikroorganizama sa kojima se čovek suočio. Ceo svoj radni vek ona je provela u Institutu za virusologiju Torlak, u čijim je istraživačkim laboratorijama, između ostalog, otkrila i neke nove viruse koji danas nose imena sa ovog tla. Zahvaljujući dr Ani Gligić, u međunarodnom katalogu virusa po prvi put se našao i virus iz jedne balkanske zemlje. 

Šezdesetih godina prošlog veka, tada otkriveni smrtonosni virus Marburg ime je dobio po gradu u Nemačkoj, ali su u svetske publikacije ušla i istraživanja obavljena na Institutu za virusologiju na Torlaku. Dogodilo se, naime, da je sa eksperimentalnim životinjama (majmunima) iz Ugande, uvezenim u Evropu za potrebe instituta u Beogradu, Marburgu i  Frankfurtu, dospeo i nepoznat agens, vrlo opasan po ljude. Na Torlaku je od njega oboleo veterinar (i njegova supruga), a u Marburgu i Frankfurtu čak 29 laboratorijskih radnika, od kojih je sedmoro umrlo. I u Beogradu i u Marburgu se intenzivno istraživalo o čemu je reč. Istovremeno sa nemačkim kolegama, i dr Gligić sa saradnicima je izolovala virus končaste građe, veličine oko 1000 nanometara, koji je registrovan pod imenom Marburg.

Novi veliki izazov za dr Gligić je bila epidemija velikih boginja u bivšoj Jugoslaviji, 1972. godine, inače najveća posleratna epidemija variole vere u Evropi. Kao šefu Nacionalne referentne laboratorije za hemoragične groznice i pox viruse (variolu) za ondašnju SFR Jugoslaviju, poverena joj je dijagnostika te vrlo zarazne bolesti koja je tokom XX veka odnela oko 500 miliona ljudskih života. Jugoslavija je u to vreme bila relativno spremna za moguću epidemiju nekog virusa, jer je zbog povećanog međunarodnog saobraćaja bilo upozorenja za stručnu javnost; velikih boginja, s druge strane, u zemlji nije bilo od 1934. godine – iako su u Evropu ulazile čak 18 puta – te naši lekari nakon četiri decenije nisu umeli da je prepoznaju. Opasni virus je, pritom, ušao na “mala vrata”, zaobišavši kontrolne punktove na jugoslovenskim aerodromima, jer je donosilac (sa hadžiluka iz Meke) bio vakcinisan i  zahvaljujući tome je imao blage simptome bolesti; putovao je autobusom i nije poštovao epidemiološke propise, te je inficirao veliki broj ljudi na Kosovu i Metohiji, u Crnoj Gori i Srbiji. Dr Gligić i saradnici su veoma brzo reagovali – potvrdili postojanje virusa, sproveli svu epidemiološku proceduru (otkrivanje kontakata, stavljanje u karantin, i drugo), registrujući svih 175 zaraženih, od kojih je 35 umrlo. U međuvremenu, čim je variola potvrđena, započeta je masovna vakcinacija stanovništa kojom je za samo 10 dana bilo obuhvaćeno 18 miliona ljudi u SFRJ! Smrtonosna zarazna bolest je za samo mesec dana, od 15. marta do sredine aprila, uspešno sanirana i zauzdana vakcinacijom. Za taj podvig, Jugoslavija je dobila veliko priznanje od sveta i SZO, a dr Gligić je u domovini odlikovana Ordenom rada sa zlatnim vencem. Povrh svega, iskustvo te epidemije je imalo za rezultat i brojne naučne radove, između ostalog i o tome na koji način vakcinacija deluje na trudnice, te publikacije dr Gligić i saradnika, iz tog vremena, i danas imaju čitanost i veliki broj pregleda.

Istražujući osamdesetih godina prošlog veka takozvane flebotomske groznice na jugu Srbije i na Kosovu, dr Gligić sa saradnicima iz Instituta za medicinska istraživanja (dr Zoranom Mišćevićem) izoluje virus napuljske Papatačijeve groznice, i novi virus koji se razlikuje od virusa za koji čak i u mladoj populaciji postoje antitela. Svrstava ga u grupu rabdovirusa, ali se obraća i SZO, da verifikuje njeno otkriće. Po okončanju ispitivanja u svetskoj referentnoj laboratoriji na Jejl Univerzitetu u SAD, gde je po preporuci SZO poslala virus na konačnu identifikaciju, pozvana je da novom virusu izabere ime. Nazvala ga je “Jug Bogdanovac”, po selu u kome su prikupljene flebotomine, sićušni prenosioci virusa slični komarcima.

U međuvremenu, 20-godišnji rad dr Gligić i saradnika iz VMA (prof. dr Mirčete Obradovića i entomologa-ekologa Radivoja Stojanovića) na istraživanju slučajeva Krimsko-Kongo hemoragične groznice (”evropske ebole”) ima za rezultat izolaciju virusa, i izradu mape rasprostranjenosti tog oboljenja na tlu bivše Jugoslavije. Paralelno sa tim, isti naučni tim prati učestalu pojavu bubrežnih bolesti na teritoriji bivše Jugoslavije, istražujući glodare kao moguće prenosioce i rezervoare virusa hemoragične groznice sa bubrežnim sindromom (”mišje groznice”). Iz krvi bolesnice iz Čačka, dr Gligić i prof. dr Božidar Antonijević izoluju virus, ali sa nekim novim karakteristikama, i o tom nalazu dr Gligić izveštava američkog nobelovca Gajdušeka, koji važi za jednog od najvećih svetskih stručnjaka za tu oblast. On je poziva da odmah dođe u američki Nacionalni institut za javno zdravlje (u Betesdi u Vašingtonu), najveći istraživački institut na svetu, gde dr Gligić nastavlja da se bavi izolovanim hantavirusom, uverena da u rukama ima sasvim novi soj, letalniji od onih koji inače cirkulišu u ovom delu Evrope. Sticajem okolnosti, 1986. i 1989. u bivšoj Jugoslaviji izbijaju epidemije mišje groznice, sa više od 400 obolelih, te dr Gligić iz krvi obolelih izoluje hantavirus nazvan Beograd, i otkriva isti virus u plućima poljskog miša, nazvan Dobrava. Danas, oba virusa u međunarodnom katalogu virusa čine poseban genus u familiji Hantaviriae pod imenom Dobrava-Belgrade orthohantavirus.