… a zdravo starenje je način da se sloboda sačuva što je moguće duže
Zdravlje nam omogućava da budemo slobodni i suvereni u svakom trenutku, i u svakoj životnoj fazi, što je poseban kvalitet života. To se odnosi i na starost, koja jeste ograničena životnim vekom ljudske vrste, pa još neumitno donosi i opadanje vitalnosti, ali koja ipak – uz poštovanje ovih realnosti – i do poslednjeg dana može da bude zdrava i slobodna. Dugovečnost, kao vrlo duga starost, takođe može da bude prostor slobode, ukoliko je (relativno) zdrava.
„Starenje je stvar uma, a ne tela. Ako ne marite za starenje, ono je zaista nevažno“. Ovaj citat američkog književnika Marka Tvena treba da nas ohrabri da ulazak u pozne godine, i penzionisanje, ne shvatimo kao presudu, već da se okrenemo blagodetima obilja slobodnog vremena, i radostima novih životnih poglavlja. Ili, kako je savetovao slavni fizičar i matematičar Albert Ajnštajn: „Koliko god dugo da živite, nemojte da ostarite. Nikad ne prestajte da kao radoznala dece stojite pred Velikom Tajnom u kojoj smo rođeni“.
I treće životno doba je vreme mnogih novih mogućnosti, novih hobija i preokupacija, volonterskih aktivnosti, čak i daljeg formalnog obrazovanja…. Ipak, treba imati na umu – i misliti o tome i koju deceniju ranije – da svi naši planovi ponajviše zavise od zdravlja. Štaviše, starenje je danas velika globalna društvena tema upravo zbog činjenice da smo sve dugovečniji i zdravstveno „zahtevniji“ – starenje stanovništava širom sveta je ne samo demografsko, već i sociološko i kulturološko pitanje koje traži adekvatne odgovore.
Produžen životni vek…
Od polovine 20. veka na ovamo, očekivani životni vek je i za muškarce i za žene produžen za pune dve decenije, što je izuzetno civilizacijsko dostignuće, i rezultat je velikog napretka u medicini, javnom zdravstvu i opštem životnom standardu. Prema podacima Our world in Data, u poređenju sa 1950. godinom, kad je prosečni životni vek iznosio tek 45 godina, do 2023. godine je uvećan na oko 76 godina za žene i oko 74 godine za muškarce, a do 2030. godine će dostići i punih 80, odnosno 78. Štaviše, i opšta globalna stopa smrtnosti je (standardizovano prema starosti) niža za 67 odsto, pri čemu pad smrtnosti beleži svih 205 zemalja i teritorija širom sveta. Druga strana medalje je, međutim, to što je produženje ljudskog veka zapravo dodavanje poznijih godina, to jest produženje starosti, koja je glavni faktor rizika za niz hroničnih i degenerativnih bolesti, uključujući maligna oboljenja, kardiovaskularne bolesti i razne oblike demencije…..
Iako je demografska tranzicija ka dužem življenju već sama po sebi nagovestila sve veći pritisak na zdravstvene sisteme širom sveta, u narednih dve do tri decenije će globalna slika biti utoliko složenija što i poslednji bejbi-bumeri, oni koji su rođeni krajem šezdesetih (od 1959. do 1964. godine), pune 65. godinu života, i polako ulaze u starost. Mada je raspored bejbi-bumera globalno neravnomeran i uglavnom je vezan za najrazvijeniji deo sveta, činjenica je da su najbrojnije generacije ikada, rođene u demografskom „bumu“ posle Drugog svetskog rata, u drugoj polovini 20. veka naglo, i ponegde i višestruko, uvećale stanovništvo. U SAD, na primer, tridesetih godina prošlog veka godišnje se rađalo 2,3 miliona novorođenčadi, i tamošnja populacija je 1945. godine, (neposredno pred početak bejbi-buma), imala 140 miliona stanovnika. Već 1947. godine rođeno je 3,8 miliona beba, a u periodu od 1954. do 1963. godine i punih četiri miliona godišnje, što je za nešto manje od dve decenije populaciju SAD uvećalo za 75 miliona ljudi. Do 1964. godine, kada je stopa nataliteta počela da opada, 40 odsto američkog stanovništva je bilo mlađe od dvadeset godina; u međuvremenu, Sjedinjene Američke Države su se društveno-ekonomski prilagođavale toj masivnoj demografskoj promeni, što je potpuno preobrazilo (i unapredilo) privredu i kulturu ne samo SAD, već i kompletnog Zapadnog sveta.
Danas, međutim, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) procenjuje da razvijene zemlje sveta imaju preovlađujuće vremešnu populaciju – u Evropskoj regiji SZO, na primer, koju čine 53 zemlje Starog kontinenta (uključujući i Srbiju), danas je više 65-godišnjaka nego 15-godišnjaka. U skladu sa ranije pomenutim podacima iz baby boom vremena, oko dve trećine svih starijih ljudi (65. i više godina starosti) živi u razvijenim zemljama, i taj trend je u porastu, to jest vrlo stara populacija (80 i više godina starosti) najbrže je rastući deo populacije u Zapadnom svetu. Do kraja 2070-ih, kad današnji tridesetogodišnjaci budu odlazili u penziju, globalna populacija starija od 65 godina će, prema demografskim predviđanjima, dostići 2,2 milijarde, to jest premašiće broj mlađih od 18 godina. Pri tom, dok je do sad rast starije populacije beležen mahom u zemljama s visokim prosečnim primanjima, očekuje se da će za trideset godina dve trećine najstarije populacije živeti i u siromašnijim zemljama. Sve u svemu, starenje stanovništva će biti jedno od glavnih obeležja 21. veka.
…i celoživotno učenje
„Nema sumnje da ljudi žive duže nego ikad. U razvijenom svetu, 90 odsto ljudi doživi 65. rođendan, pritom i u dobrom zdravlju, u najvećem broju slučajeva. Ali sad smo izgleda došli do tačke kad prinosi počinju da opadaju“, piše Bil Brajson, američki novinar i pisac, u svojoj knjizi „Telo: Vodič za vlasnike“, objavljenoj 2019. godine. Za razliku od antibiotika, veštačke imunizacije (vakcinacije), i drugih medicinskih čuda s početka prošlog veka, koja su zaslužna za našu današnju dugovečnost, buduća unapređenja ljudskog zdravlja možda neće imati tako impresivne rezultate u produženju života. „Prema jednoj računici, ako bismo sutra pronašli lek za sve vrste raka, to bi produžilo ukupni životni vek za samo 3,2 godine. Iskorenjivanje svakog oblika srčanih bolesti dodalo bi samo 5,5 godina. To je zato što su oni koji umiru od ovih bolesti obično već stari ljudi,“ navodi Brajson.
Nauka će, međutim, nastaviti da se bavi fenomenom starenja, ne samo u nastojanju da možda produži ukupno ljudsko trajanje, već pre svega s ciljem da se produži život u dobrom opštem zdravlju. Zahvaljujući novim saznanjima u oblasti genetike, ćelijske i molekularne biologije i biotehnologije, koja otkrivaju različite mehanizme starenja, taj neumitni prirodni razvoj se više ne posmatra kao nepromenljiv, već kao biološki proces koji potencijalno može da se kontroliše ili da se modifikuje. Tokom protekle dve decenije, sa sve više naučnika i istraživača koji se okupljaju oko te ideje, proučavanje procesa starenja se, štaviše, izdvojilo kao nova i posebna naučna grana. Na engleskom govornom području nazvana je geroscience (geronauka), i već je deo postdiplomskih studija, na američkim univerzitetima na primer. Na Univerzitetu u Beogradu pandan tome su nove master akademske studije za zvanje doktora medicine dugovečnosti i zdravog starenja (eng. Master of Longevity and Anti Aging Medicine), namenjene diplomiranim studentima opšte medicine, farmacije i stomatologije, kao i određenih humanističkih nauka (sporta i fizičkog vaspitanja, specijalne rehabilitacije i edukacije, psihologije, i dr). Za razliku od gerontologije, takođe multidisciplinarne nauke koja se već dugi niz decenija bavi biološkim, fiziološkim i socijalnim aspektima starenja, i usmerena je na poboljšanje kvaliteta života u starosti, geronauka je nešto uži naučni podskup unutar gerontologije fokusiran na osnovne biološke mehanizme starenja (i mehanizme bolesti povezanih sa starenjem), to jest na „zašto“ i „kako“ starenja, i na inovativne biotehološke načine delovanja na proces starenja.
Ovaj blog posvećen je ideji zajedničkog učenja, i naših zajedničkih napora da, uz pomoć univerzalnog ljudskog iskustva i dostupnih naučnih saznanja, pokušamo da živimo zdravije i mudrije, u skladu sa prirodom, i sa sopstvenim bićem. Prevashodno je namenjen već pomenutoj bejbi-bum generaciji, jedinstvenoj po tome što je odrastala u naučno-tehnološki najneverovatnijem periodu ljudske istorije, i na pragu starosti ubira i mnoge plodove tog napretka. Zdravo starenje je, međutim, celoživotni zadatak, i tema kojom se svi bavimo pre ili kasnije, pa je blog zapravo namenjen Svima Nama.
Odgovori